Kada se govori o izboru srednje škole, zanimanja ili daljeg obrazovnog puta, pažnja je najčešće usmerena na učenike. To je razumljivo, jer su oni ti koji donose odluke koje se tiču njihove budućnosti. Ipak, u praksi je gotovo nemoguće govoriti o karijernom savetovanju mladih, a da se ne uključe i roditelji. Njihova uloga je često presudna — nekada kao podrška, nekada kao izvor dilema, a ponekad i kao glas koji najviše utiče na konačnu odluku.

Roditelji svoju decu poznaju najbolje u svakodnevnom životu: vide njihove navike, interesovanja, temperament, upornost, strahove i želje. Zbog toga oni mogu biti dragocen oslonac u procesu profesionalne orijentacije. Kada prate dete kroz razgovor, podstiču ga da razmišlja o sebi i ohrabruju ga da istražuje različite opcije, oni zapravo postaju važan deo karijernog savetovanja, čak i ako nisu stručnjaci iz te oblasti.

Problem nastaje onda kada se proces izbora škole ili zanimanja svede isključivo na roditeljska očekivanja. U želji da „osiguraju budućnost“ svom detetu, roditelji ponekad nameću obrazovne puteve koji nisu u skladu sa stvarnim interesovanjima i sposobnostima deteta. Neki insistiraju na „sigurnim“ zanimanjima, drugi se vode ličnim iskustvima, treći pokušavaju da kroz dete ostvare sopstvene neispunjene ambicije. U tim situacijama mladi često ostaju između sopstvenih želja i osećaja obaveze prema porodici.

Zbog toga je važno da roditelji ne budu samo posmatrači ili donosioci odluka, već partneri u procesu. Njihova uloga nije da izaberu umesto deteta, već da mu pomognu da do odgovora dođe sigurnije i promišljenije. Kada roditelj postavlja pitanja, sluša, pokazuje interesovanje i prihvata da dete možda vidi svoj put drugačije nego što je on zamišljao, tada karijerno savetovanje dobija mnogo veći smisao.

Posebno su korisni situacije u kojima roditelji imaju priliku da se upoznaju sa alatima koji se koriste u karijernom savetovanju. Testovi poput WayFi i Identify mogu im pomoći da bolje razumeju kako se kod deteta prepoznaju određena interesovanja, obrasci i profesionalne sklonosti. Naravno, nijedan test ne donosi odluku umesto porodice i deteta, ali može otvoriti razgovor koji je mnogo kvalitetniji od uobičajenog pitanja: „Šta ćeš da upišeš?“

Uloga roditelja je važna i zato što oni često prvi primećuju promene u interesovanjima deteta. Neko dete će dugo pokazivati sklonost ka tehnici, neko ka radu sa ljudima, neko ka umetnosti, neko ka praktičnim poslovima. Ako roditelj na vreme prepozna te signale i podstakne dete da ih istraži, povećavaju se šanse da će izbor obrazovnog puta biti uspešniji i prirodniji. U manjim sredinama, gde porodica često ima još veći uticaj na donošenje odluka, ova tema dobija dodatnu težinu.

U takvim sredinama roditelji ponekad vode računa i o tome šta je „blizu“, „poznato“, „sigurno“ ili društveno prihvaćeno. Iako su takva razmišljanja razumljiva, važno je da ne budu jedini kriterijum. Savremeni svet rada menja se brzo, a podrška roditelja danas podrazumeva i spremnost da zajedno sa detetom istražuju nove mogućnosti. Najbolji rezultati karijernog savetovanja vide se onda kada učenik, roditelj i stručni saradnici deluju kao tim.

U tom timu roditelj ima posebnu ulogu: da bude oslonac, a ne pritisak; da bude saveznik, a ne kontrolor. Kada je tako, mladi ne donose odluke iz straha da nekoga ne razočaraju, već iz osećaja da imaju podršku da istraže, pitaju i pronađu ono što im najviše odgovara. Zato roditelji jesu važan deo karijernog savetovanja. Ne zato što treba da znaju sve odgovore, već zato što mogu pomoći da njihovo dete lakše dođe do svojih.